*svi su srećni sem mene*
Kad pomenemo reč depresija, mnogi od nas pomisle na neraspoloženje, manjak volje, tugu pa čak i lenjost. Depresivne osobe se laički nazivaju i statičnim, nezadovoljnim, a u krajnjem slučaju i razmaženim osobama.
Sve navedeno predstavlja samo simptome ove bolesti, koja je mnogo dublja, nego što nam deluje na prvi pogled. Stanje koje prvashodno zahteva pomoć stručnih lica, kao i podršku i razumevanje okoline.
Podrška partnera i najbližih je od krucijalnog značaja za što brzi oporavak, kao i dojenje, koje igra veoma veliku ulogu u razvijanju emocionalnog kontakta između majke i bebe.
Retko će se desiti da upoznate mamu ili čujete od neke mame u igraonici, da je patila od postporođajne depresije. To je kod nas još uvek zabranjena tema, nešto čega se stidimo, ili ako se baš ne stidimo, bojimo se osude okoline, pa ćutimo. Mislimo da smo jedini na svetu kojima se ona desila, i uporno tražimo uzroke tog našeg „srama“ i neuspeha.
Ne osećamo se srećno i zadovoljno nakon dolaska kući iz porodilišta sa bebom, pitamo se zašto nam je toliko teško da se brinemo o bebi, da dojimo, da uživamo.
Razlog je veoma jednostavan, život sa novorođenčetom je težak. Naš život više nije samo naš, 24 sati dnevno nas neko treba i zavisi samo od nas. To ume biti veoma stresno. Neke žene se sa tim stresom nose lakše a neke teže.
Rešenje ili bar prvi korak u prevazilaženju ovog stanja leži u nama. To je prihvatanje sopstvenih emocija i njihovo izgovaranje. Traženje pomoći.
Postoje tri oblika promene raspoloženja žena posle porođaja:
- “Bebi bluz”, koji se javlja kod većine žena u danima odmah posle porođaja i smatra se normalnim. Nova majka ima nagle promene raspoloženja, kao što su osećanja sreće koji se smenjuju sa osećanjem tuge. Majka može plakati bez razloga, može osetiti nestrpljenje, razdražljivost, nemir, uznemirenost, usamljenost i tugu. Bebi bluz može da traje samo nekoliko sati ili jednu do dve nedelje nakon porođaja. Obično ne zahteva tretman. Često pomaže razgovor sa drugim novim mama.
- Postporođajna depresija (PPD) se može desiti za nekoliko dana ili čak meseci posle porođaja. Ona može da se desi nakon rođenja svakog deteta, a ne samo prvog deteta. Žena može da ima osećanje, slično „bebi bluz” – tuga, očaj, nemir, razdražljivost – ali majka ih oseća mnogo snažnije. Takođe je vrlo karakteristična i anksioznost koja se oslikava u nedostatku privrženosti bebi, te osećaja krivice zbog toga.
Postporođajnu depresiju doživljava 10% do 16% mama, danas neka istraživanja čak povećavaju taj broj na 25%, a lečenje se uglavnom sastoji od adekvatne psihoterapije i eventualnog uzimanja antidepresiva, dok je kod blažih simptoma ponekad dovoljno i savetovanje psihologa.
Majke koje doje svoje bebe, imaju manju verovatnoću da će oboleti i osetiti neke od ovih promena raspoloženja i bolesti. Pa ipak, ako se to desi, treba konsultovati svog lekara da se terapija prilagodi majci koja doji, jer je danas uglavnom većina lekova protiv depresije kompatibilna sa dojenjem.
- Postporođajna psihoza je vrlo ozbiljno mentalno oboljenje koje može da utiče na zdravlje majke. Ova bolest može brzo da se razvije, često u prva tri meseca posle porođaja. Žena može da izgubi dodir sa stvarnošću, ima slušne halucinacije (čuje glasove koji ne postoje), deluzije (veruje u stvari koje su iracionalne), dok su vizuelne halucinacije (vidi stvari koje ne postoje) manje uobičajene. Ostali simptomi su nesanica, osećaj uznemirenosti i ljutnje i čudna osećanja i ponašanja.
Kod žena koje imaju postporođajnu psihozu potrebno je odmah započeti medikamentoznu terapiju. Najčešće se pacijentkinja hospitalizuje zbog rizika da povredi sebe ili nekog drugog. Postporođajna psihoza uglavnom se javlja kod žena koje i inače pate od težih psihičkih bolesti.
Patiti od jednog od tih poremećaja raspoloženja ni na koji način ne znači da žena neće biti odgovorna mama. Žena koja se bori protiv postporođajnog poremećaja raspoloženja bi trebalo da se oseća sigurnom da će uz pravilan tretman, obično kombinacijom psihoterapije i antidepresiva, ona biti prekrasna majka ne samo tog deteta, već ako se odluči, i druge dece u budućnosti.
Nije sramota osećati se loše nakon porođaja.
Vrlo često se dešava da mame koje ne uspeju u dojenju, svojim razočarenjem u sebe i osećajem neuspeha pospeše ulazak u depresiju. Podrška dojenju i majci koja želi da doji je veoma značajna u tom momentu.
Zato sve mame, koje se osećate loše i sumnjate da imate neki od ovih problema, znajte da niste same, niste Vi krive. Potražite najbližeg psihologa, pričajte o svojim osećanjima, tražite pomoć.
Dojite što duže svoju bebu, jer je dojenje jedan od načina povezivanja i stvaranja bliskosti između vas.
Autor: Marica Milisavljević, savetnica za dojenje na obuci