Od avgusta do maja, narastala sam kao kiflice u rerni.
Sa sve većim stomakom, sve je više netraženih saveta među rodbinom i poznanicima. Uglavnom je to monolog, i čekam da se završi. Ipak, uspe da me poremeti.
Trudna sam. Glavni događaj koji predstoji, i koga sam se plašila je – porođaj.
Međutim, jedini savet koji sam tada veoma ozbiljno shvatila i uzela u obzir, bila je rečenica moje rođake, Ivane:
,,Počni da se informišeš o dojenju, što ranije, to bolje. Već od petog, šestog meseca, slobodno. Porodićeš se, to ce proći. Ono što nakon toga predstoji zahtevnije je, i traje mesecima.
Lakše ćeš se snaći ako već budeš znala nešto o tome.’’
I krenula sam. Preslušala sam hrpu snimaka savetnica za dojenje sa Youtube-a i pročešljala tekstove, sa pouzdanim izvorima informacija. Hvatala sam beleške kao najveći štreber, i moji su jedva čekali da se nadovežu u razgovoru: ,,Da si tako učila na faksu, doktorirala bi. ‘’
Smešno je, jer je tačno.
Ne sećam se kada sam poslednji put prisustvovala činu dojenja, i trebalo mi je da tu sliku nekako urežem u glavu. Razmišljala sam da moram znati kako da držim i utešim sopstveno dete.
Prirodno je, mama i beba.
Ali nije lako, to sam već više puta čula i zato sam se pripremala.
Kada se Matija rodio, prvog dana bili smo odvojeni. Nakon carskog reza, ležala sam na intenzivnoj nezi, sa još tri devojke u sobi, koje su se porodile istog jutra. Taj dan je trebalo dobro da se naspavamo, da bismo sutradan imale snage, kada nas spoje sa bebama. Trgnula sam se iz prvog sna, kao da me je nešto bocnulo. Naprasno sam se setila da moram da stimulišem grudi kako bi krenulo mleko, jer beba nije tu da to sama započne.
Tako sam i radila – red spavanja, red stimulacije. Još uvek se ništa nije dešavalo, ali sam svejedno nastavila sa pripremom. Srećom, već sam znala da iako deluje da su grudi prazne, mleka ima. Ostala sam smirena.
U porodilištu nas ponešto nauče, ili ne. Zavisi kakva te smena dočeka, i koliko im pitanja postaviš. Drugog dana mi je prišla laktacijska sestra da proveri grudi, stisla obe moje bradavice, i poteklo je čisto zlato. Ono prvo mleko žute boje, kolostrum, za koji kažu da je najhranljivije.
Bila sam oduševljena za šta mi je telo sposobno. Sama to nisam uspela da iscedim. Objasnila mi je kako da ispravim hvat tokom dojenja i da pratim da li beba aktivno sisa, odnosno da li stvarno guta mleko. Prihvatio je da ga nahranim i išlo nam je dobro.
Makar je tako delovalo dok smo bili u bolnici.
Međutim, prvi dani kod kuće bili su kako lepi, tako i haotični. Samo 48h nakon porođaja (i to carskog reza), pušteni smo kući. Suviše rano, zbog gužve. Nove bebe čekale su da budu smeštene pored svojih majki. I tako, brojne nedoumice koje su me sačekale morala sam da savladam sama, umesto uz pomoć stručnog osoblja u porodilištu.
Četvrtog dana od porođaja probudila sam se sa grudima veličine dve lopte – jedna fudbalska i jedna za rukomet, jer nisu bile iste veličine. Otečene, tvrde kao kamen. Bile su prepune, a mleko jedva da je izlazilo. Patronažna sestra koja nas je posetila bila je izuzetno fina, ali zaključak je bio da nije zadovoljna kako beba jede, i rasplakala sam se pred njom.
Bilo mi je veoma lako da počnem da očajavam, samo što to nije vodilo nikuda. Morali smo nešto da preduzmemo pre nego što mi grudi eksplodiraju.
Mogla sam da plačem ceo dan, ali ni to nije bilo rešenje.
Mastitis sam izbegla za dlaku. Jedan dan je prošao sa temperaturom 39, kao da nije bilo dovoljno što se oporavljam od operacije, bila sam iscrpljena i od groznice. Ključno je bilo što sam brzo reagovala.
,,Ajde sad polako, saberi se, znaš šta treba da radimo. Za ovo smo se pripremali’’ , prolazilo mi je kroz glavu, kao da unutra imam nekog pribranijeg.
Muž je bio tu da me zagrli i podseti da smo u svemu zajedno. Da može, i on bi dojio. Sve sem toga smo podelili.
Neizmerno sam zahvalna i mojoj mami koja je uzela slobodne dane, da bi prvih pet dana bila sve vreme tu. Nisam morala da mislim o spremanju obroka i pospremanju stana. Ona mi je izmlazala grudi, da se oslobodim napetosti.
Plan je bio sledeći– tople obloge pre podoja, hladne obloge nakon. Matiju smo budili na sat i po vremena da jede, kako bi meni češće izvlačio mleko, a samim tim i češće piškio. Time smo izbegli da dobije žuticu. Sada kad to kažem, zvuči vrlo jednostavno, a tada mi je bilo najteže na svetu.
Jedan od saveta patronažne sestre bio je i da kupim silikonske bradavice, da bi beba izvukla moje, i lakše pila mleko.
Tu sam se našla u raskoraku između onoga sto sam unapred naučila od teorije, i novog straha koji me je obuzeo.
Jebiga Kristina (opet sam se obraćala sebi). Znam, rekla sam da nikada neću koristiti te bradavice. Čak sam tokom trudnoće slušala predavanje o tome zašto silikonske bradavice nisu dobre, ali ovo je trenutak u kom hoću da nahranim svoje dete i budem mirna.
Prvi strah svake nove mame – samo da mi dete ne ostane gladno.
Do tada sam već uradila najmanje tri stvari za koje sam rekla da ih neću praktikovati sa bebom.
To kršenje ‘’pravila’’ ne bi trebalo da nas opterećuje.
Toliko je različitih mišljenja na iste teme, da se na kraju potpuno izgubiš, i ne znaš ništa.
Osim da moraš da prođeš kroz to, da bi se sama uverila šta je najbolje .
Sa osećajem krivice i malo stida, dojila sam bebu sa silikonskim šeširićima na svojim zdravim i pravim bradavicama punih mesec dana. Upala grudi se regulisala, beba je odlično napredovala, ali znala sam da ću uvek biti opterećena jesam li ponela ta pomagala sa sobom, kad god izlazim iz kuće.
Ipak, bila sam srećna što dete jede i imala sam osećaj da im dugujem zahvalnost, kao da bez toga ne bih ništa mogla. Toksična veza, iz koje nisam znala kako da izađem.
Sve do dana kada smo otišli na prvi pedijatrijski pregled, u privatnu ordinaciju. Doktorka kod koje smo bili usput nas je nekako uvela u priču o majanskom proročanstvu i kalendaru. Toliko me je fascinirala količinom informacija koju poseduje o tome, da sam potpuno zaboravila šta sam htela da je pitam.
,,Sve je u redu. Još da pogledam kako dojite.’’
Tu sam se opet postidela što moram da objašnjavam situaciju, na šta mi je samo rekla – to Vam nije potrebno, beba će Vam sama pokazati.
Sklonila sam kapicu sa bradavice, i beba je sisala. Nemam pojma da li je do njenih mađija, ali rešili smo stvar. Direktan kontakt mame i bebe, koža na kožu.
Toliko sam se plašila da pokušam ispočetka, da mi nije palo na pamet da ću sledećeg puta uspeti.
Nije odmah bilo savršeno, išlo je ka tome. Pokušaj jedan, drugi, sumnja i manjak samopouzdanja, još pokušaja, sve boljih, i nakon nekoliko dana potpuno sam zaboravila na silikone.
Matija sada ima puna dva meseca, i osećam se kao stari znalac. Čini mi se da dojim već sto godina, jer to radim na zahtev, što zna da bude dosta često. Uživam dok gledam kako se uspavljuje dok mi je na grudima, i kakve face pravi u snu – čas smešak, čas plačne grimase, kao da ih uvežbava. Lepo je, i kad je teško.
Skokovi u razvoju čuče iza ugla, spremamo se za nove izazove. Svaki dan je drugačiji, i ispituje naše granice izdržljivosti. Snalazimo se. Uz podršku partnera sve se može.
Dojimo svuda: u hladovini na Kalemegdanu, u salonu dok mi frizerka pere kosu, tokom kupovine u Ikei, dok sedimo u kafiću…
Čika Jova Zmaj jednom reče– gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi. Nadam se da ne bi imao ništa protiv da se poslužim idejom, i nadovežem…
Gde god nađeš zgodno mesto, ti bebu nahrani.
Kristina Ivanović: Moja priča o dojenju