Situacija je bila tragi – komična. Moj muž, zaluđenik borilačkih veština i fanitični propovednik zagrevanja pre treninga, nije se dobro zagrejao, demonstrirao je svojim učenicima neki komplikovan udarac iz skoka i povredio je nogu! Pošto smo živeli u Lobaceu – primili su ga u mesnu bolnicu, Athlon. Posle dva dana snimanja, ležanja i konsultacija lekarski konzilijum sastavljen od naših prijatelja Dr Bande i Dr Kabinde zaključio je da je povreda, ipak, slučaj za specijalistu! Dakle, sutradan idemo za Gaboron. Naravno, pošto sam, kao i obično, bila zadužena za sporazumevanje i prevođenje (zašto mi niko nije spominjao i tu obavezu kada sam se udavala?), morala sam da krenem i ja. Ali, to je podrazumevalo da za Gaboron ide i moj najmlađi sin, koji je u tom trenutku imao oko mesec i po i sa svojom urođenom odlučnošću nije pristajao da, makar za dan, tamo neka flašica zameni mamu i njeno mleko…
Naravno, pošli smo u pet ujutro – Mocuane, iako odavno koriste satove, i dalje imaju zdravu naviku orjentisanja prema suncu. Nema veze što put traje najviše sat vremena, što bolnica prima pacijente tek od sedam, a lekar radi tek od osam. Letnje je doba, sunce izlazi već u pola pet i potpuno je normalno da se u pet kreće! I tako, pođosmo. U ambulantnim kolima muž, medicinska sestra, vozač, i ja sa bebom. Jedva se ubedih sa vozačem da zaista nema potrebe da uključuje sirenu. Saobraćaj je u to doba još uvek redak, pacijent nije u životnoj opasnosti, a, osim toga, ako uključi sirenu – vozićemo se do Gebsa sa dve – mali će se probuditi i pridružiti svojom imitacijom iste! Izgledao je jako razočarano, ali valjda je i sam shvatio, posle nekog vremena, da vožnja u autu sa urlajućom bebom nije nimalo ugodna…
Medicinska sestra, koja je pošla jer to tako treba – ipak je ovo zvanična situacija – shvativši da je njen pacijent savršeno srećan i zadovoljan da nastavi da spava celim putem, usresredi svu pažnju na mene i malog.
Čula je ona već o njemu, reče mi, pokazujući na bebu. On se rodio u Athlonu! Bilo je i vreme! Baš je dugo prošlo od kako se ni jedna bela beba nije rodila u njihovoj bolnici. A čula je i kako sam bila hrabra na porođaju. Eto, od kad sam se ja porodila, čim neka pacijentkinja počne da se suviše dere, sestre joj odmah kažu „A tu skoro, porodila se jedna Lekgoa (bela žena) i nije ni glas pustila!“
– I da znate Mma, odmah se postide i prestanu da viču!
Počeh da se smejem.
– Ali, Mma, pa mi se porađamo isto kao i vi! Neke od nas viču, neke ne. Ja sam samo od onih koje ćute.
– A, ne, Mma! Bele žene su mnogo osetljivije od nas! Eto, vi ste tako krhki i nežni, a porodili ste se ko prava Mocuana! Svaka čast! Samo, Mma, zar nije rano da izlazite sa bebom? Znam da su vaši običaji drugačiji, ali zar nije premali da ga vodite u Gebs?
– Pa on ima već sedam nedelja, Mma. To i nije prerano. (Značajno klimanje glavom – sedam nedelja je prihvatljivo.) Osim toga, morala sam da ga povedem, ne znam koliko ćemo se zadržati, a on mora da sisa…
Samo me je čudno pogledala i promenila je temu razgovora.
Kao da reaguje na pominjanje njegove omiljene zabave, mladi gospodin se tog trenutka promeškoljio, pogledao me ispod oka i zacoktao upozoravajuće. Nije bilo vrdanja, izvinila sam se i počela da dojim. Još jedan čudan pogled u mom pravcu. Nisam shvatala zašto? Već sam dovoljno poznavala Mocuane da znam da, tradicionalno, ženske grudi za njih ne predstavljaju seksualni objekat nego aparaturu za hranjenje dece. Po manjim selima i danas veliki broj žena ide otkrivenih grudi, kao što su to oduvek radile, a majke doje bebe pa čak i malo veću decu, bez zazora i u gradovima. Sretala sam ih na ulici, u kombiju, autobusu, čak i u samoposluzi! Zašto je onda tako neobično što moj mali sisa?
Pošto tako rano ujutro zbilja nisam bila raspoložena za antropološka istraživanja tipa – da li kršim neki tabu – malo se iskrenuh i počeh da posmatram put. Lobace je od Gaborona udaljeno 80 km. Put je prav, bez mnogo krivina (kao i većina puteva u Bocuani) ali, taj, južni deo Bocuane, jedini je koji ima planine. Doduše, one se samo naziru na horizontu, no i pored toga, prizor je očaravajući. Put se pruža poput trake preko zelene ravnice a planine se kao ram protežu s obe strane. Ne znam geologiju ali, iz nekog razloga, sve planine izgledaju kao da im je odsečen vrh. Table mountins – planine stolovi.
Na hotizontu se, pod jutarnjim suncem, ocrtavaju zaravnjeni vrhovi planina, a u ravnici oko nas na sve strane šire se zaravnjeni vrhovi drveća akacija. Liče na gomila kišobrančića koje je neko razbacao svuda po polju. Krave, koze i magaraci, otežali od obilja letnje trave, lenjo se kreću štrpkajući tu i tamo. Koja razlika između ovih dobro uhranjenih životinja sjajne dlake i onih jadnih hodajućih kostura u koje se pretvore tokom zime! U nekolicini kuća koje su se ugnjezdile pokraj puta život se već uveliko zahuktao… Ispred jedne je korito – očito, jutarnje kupanje je upravo završeno. U dvorištu druge pucketa vatrica – pripreme za doručak su u toku. Pred trećom, devojčurak užurbano razmahuje metlom i pravi šare na prašini dvorišta – siguran znak da su stariji ukućani već otišli svojim poslom…
Na pojedinim tačkama pokraj puta već su se okupile gomilice ljudi koji idu u Gaboron na posao. Gledaju radoznalo i zabrinuto za ambulantnim kolima. Možda nije dobar znak da vidiš ambulantan kola kad polaziš na posao? Nisam stigla da se raspitam jer smo se već približili cilju.
Primo-predaja u bonici obavljena je brzo i bez mnogo ceremonije poseli su nas u čekaonicu. Ljubazna sestra na šalteru obavestila me je da ne bi trebali da čekamo predugo – došli smo dovoljno rano, a i vidi po prezimenu da smo iz iste zemlje kao i specijalista!
– Molim?
– Pa i naš doktor ima „vić“ u prezimenu, mora da ste zemljaci!
E, to samo meni može da se desi! Potegnem u pet ujutro na put sa bebom, jer zaboga, treba neko da objasni specijalisti kako je došlo do povrede i gde boli, samo da bih ustanovila da je doktor (zaista) naš čovek i da nema potrebe da izigravam prevodioca!
Pregled je prošao brzo, ali, nažalost, rendgenski snimci koje smo doneli iz Athlona nisu bili zadovoljavajućeg kvaliteta. Znači, prelazak u drugi deo bolnice i ponovo čekanje za snimanje. U međuvremenu je već bilo oko devet i moj sin je, tačan kao i uvek, zahtevao da se posveti svojoj omiljenoj zabavi – jelu! Povukoh se u ćošak čekaonice i prebacih pelenu preko ramena i dojke – ne moram baš da se reklamiram, bez obzira na tradiciju. Zadubljena u misli nisam obraćala pažnju na okolinu dok me ne prenu glas muža:
– Pobogu, šta ti tamo radiš?
Zbunjeno podigoh pogled i ugledah oko sebe krug ljudi koji me posmatraju sa čuđenjem i nevericom. Gomila prijateljskih lica oba pola, starijih i mlađih, uz par klinaca koji se propinju na prste da bi bolje videli – svi bulje u mene i bebu kao da smo cirkuska predstava! Ne znajući šta da uradim, okrenuh se prema starici koja je stajala najbliže:
– Dumela Mma!
– Dumela Mma! O tsugile jang? (Kako ste ustali?)
– Ke tsugile sentle Mma. Wena? (Ustala sam dobro gospođo. Vi?)
– Ke tsugile sentle Mma.
– O bua Sekgoa? (Govorite Engleski?)
– Ee, Mma!
– Izvinite, ali zašto svi gledate u mene?
– Zato što doijte!
– ???
– Nismo znali da i Lekgoe (bele žene) doje!
– Molim?
– Znate Mma, ja imam skoro osamdeset godina, ali nikada nisam videla da Lekgoa doji! (Klimanje glavama svih prisutnih posmatrača) Mi smo bili ubeđeni da sve Lekgoe hrane decu na flašicu od prvog dana! Da ne umeju da doje! A eto, vi baš lepo dojite svoju bebu, i još ste joj pokrili glavicu pelenom da je ne bije sunce!
Počeh glasno da se smejem, a moj smeh se, lančanom reakcijom, poput lavine raširi među prisutnima. Zaista nisam imala srca da im objašnjavam da u mračnoj bolničkoj čekaonici nema ni traga od sunca i da je pelena tu iz drugih razloga, ali jesam potrošila pola sata objašnjavajući da flašica, šta god američki filmovi prikazivali, sigurno nije jedini metod ishrane beba ni među belim ženama…
Slavica Bogić – Mijović
Ovaj tekst je Udruzenje RODITELJ dobilo zahvaljujuci ljubaznosti Slavice Bogić Mijović. Vredi se zapitati zasto nas drugi vide tako?