Tokom godina, žene su često pogrešno savetovane da moraju prekinuti dojenje jer postoji potreba da se koristi određeni lek. Najbitnije pitanje bi trebalo biti: da li će išta tog leka dobiti i beba kroz majčino mleko; ali se daleko više pažnje usmerava na odluku treba li mama nastaviti da doji i dalje. Ta odluka uzima u obzir rizike nedojenja, za majku, dete i porodicu, kao i društvo u celini. Postoji dosta rizika kad se ne doji, pa se pitanje u suštini svodi na: da li prolazak male količine lekova u majčino mleko čini dojenje opasnijim od hranjenja formulom? Odgovor je: skoro nikada. Dojenje i pored moguće malo leka u majčinom mleku je uglavnom sigurnije. Drugim rečima, uz određeni oprez, dojenje treba da se nastavi, a ne prekine.
Ne treba zaboraviti da prekidanje dojenja i na kratko vreme (nedelju dana, na primer) može dovesti do trajnog odvikavanja od sisanja, i da beba možda više neće hteti da prihvati dojku. Neke bebe uopšte ne prihvate flašicu u potpunosti, tako da savet mamama da prekinu dojenje često nije samo netačan, već takođe i nepraktičan. Vrlo je lako savetovati majku da pumpicom izmlazava mleko dok beba ne sisa, ali to nije uvek i lako u praksi. Majka koja nije ranije izmlazavala mleko, može imati probleme sa zastojem mleka i bolnim dojkama.
Dojenje i lekovi za majku
Većina lekova se može pojaviti u mleku, ali obično u vrlo malim količinama. Mali je broj lekova koji mogu da prouzrokuju probleme za odojčad. Majke kojima se savetuje da prestanu da doje zbog određenog leka, obavezno trebaju zamoliti lekara da to provere u pouzdanim izvorima. Druga opcija je da majka zatraži od lekara da propiše alternativni lek koji je prihvatljiv tokom dojenja. U današnje doba, ne bi trebalo da bude problem da se pronađe sigurna alternativa. Ako nadležni lekar nije fleksibilan, majka bi trebalo da potraži drugo mišljenje, ali ne i da prestane da doji.
Zašto se većina lekova pojavljuje u mleku samo u malim količinama? Zato što njihova količina u mleku zavisi od koncentracije u majčinoj krvi, a koncentracija u majčinoj krvi se često meri u mikro- ili čak i nano- gramima po mililitru (milionitom ili milijarditom delu grama), iako majka uzima lek u miligramima (hiljaditi deo grama) ili čak u gramima. Osim toga, ne mogu ni svi lekovi iz majčine krvi da prođu u mleko. To mogu samo lekovi koji nisu vezani za proteine u krvi. Mnogi lekovi su velikim delom u potpunosti vezani za proteine u krvi. Dakle,dete ne dobija količine leka koje su slične majčinom unosu, ta količina je mnogo manja na osnovu težine. (Na primer, u jednoj studiji sa antidepresivom paroksetin [Seroxat*], majka je uzimala više od 300 mikrograma po kilogramu telesne težine dnevno, a dete je dobijalo oko 1 mikrogram po kilogramu telesne težine dnevno.)
Većina lekova je sigurna ako ispunjava nešto od sledećeg:
Lekovi koji se najčešće prepisuju za odojčad. Količinu koju će beba dobiti kroz mleko je mnogo manje nego što bi je dobila da se daje direktno.
Lekovi koji su prihvatljivi u trudnoći. To nije u potpunosti tačno, jer tokom trudnoće, majčino telo ustvari pomaže da bebi da se oslobodi od lekova. Tako je teoretski moguće da se tokom dojenja nakupi zabrinjavajuća količina leka, što se ne bi desilo upotrebom tog leka tokom trudnoće (iako je verovatnoća za to vrlo mala). Međutim, ako nam je glavna briga da će dete možda biti izloženo uticaju unesenog leka, onda je beba ustvari bila izložena više, tokom mnogo osetljivijeg periodu svog razvoja – za vreme trudnoće, nego tokom dojenja.
Lekovi koji se ne apsorbuju iz želuca ili creva. Ovo uključuje mnogobrojne lekove koji se daju injekcijama. Primeri su gentamicin (i ostali lekovi u ovoj grupi antibiotika), heparin, interferon, lokalni anestetici, omeprazol. Omeprazol (Omeprazol*, Loseprazol*, Omezol*) je zanimljiv jer se uništava vrlo brzo po dolasku u želudac. U proizvodnji ovog leka se dodaje zaštitni sloj kako bi se sprečilo njegovo uništenje i on se kao takav apsorbuje u majčinom telu. Prema tome, lek je pokriven zaštitnim slojem koji sprečava njegovu razgradnju u želucu. Međutim, kada beba dobije lek (u malim količinama, može se reći i usputno) ne postoji zaštitni sloj na leku, tako da se odmah uništi u bebinom želucu.
Lekovi koji se ne izlučuju u mleko. Neki lekovi su jednostavno preveliki da bi ih bilo u mleku. Primeri su heparin, interferon, insulin, infliksimab (Remicade*), etanercept (Enbrel*).
Evo nekih od često korišćenih lekova koji se smatraju sigurnim za vreme dojenja:
Acetaminofen (Tylenol)/ paracetamol (Andol*, Febricet*, Panadol*) , alkohol (u razumnim količinama), aspirin (u uobičajenim dozama i tokom kratkog vremena). Većina antiepileptičkih lekova, većina lekova iz grupe antihipertenzivnih, tetraciklin, kodein, nesteroidni protivupalni lekovi – NAIL (kao što je ibuprofen), prednizon, tiroksin, propiltiouracil (PTU*), varfarin, triciklički antidepresivi, sertralin (Zoloft*, Lustral*, Tragal*), paroksetin (Seroxat*), ostali antidepresivi, metronidazol (Orvagil*, Dilan*), omperazol (Omeprazol*, Loseprazol*, Omezol*), permetin (Elimite*).
Lekovi koji se nanose na kožu, udišu (na primer, lekovi za astmu) i nanose na oči ili u nos, skoro uvek su sigurni za korišćenje tokom dojenja.
Lekovi za lokalnu ili regionalnu anesteziju se ne apsorbuju u bebin želudac i sigurni su za korišćenje. Lekovi za opštu anesteziju će proći u mleko samo u malim količinama (kao i svi lekovi) i vrlo verovatno neće prouzrokovati nikakve posledice za vaše dete. Oni se obično eliminišu vrlo brzo iz tela. Možete da dojite čim se probudite iz anestezije i dođete sebi.
Vakcine koje primi majka ne zahtevaju da prestane da doji. Naprotiv, vakcinacija će pomoći da dete razvije imunitet za tu imunizaciju, ako bilo šta uopšte prođe u mleko. U stvari, većinom ništa ne prelazi u mleko, osim možda nekih tzv. „živih“ vakcina, kao što je protiv rubeole. A to predstavlja dobru stvar, a ne lošu.
X-zraci i snimanja. Obični X -zraci ne zahtevaju da majka prekine dojenje, čak i kada se koriste sa kontrastnim sredstvima (na primer, intravenski pijelogram). Razlog za to je što ta sredstva ne prolaze u mleko, pa čak i ako bi se to desilo, ne bi se apsorbovalo u dete. Isto važi i za CT i MRI. Ne morate da zaustavite dojenje ni za sekundu.
Šta je sa radioaktivnim snimanjem?
Nipošto ne želimo da deca budu izložena radioaktivnosti, pa se maksimalno ustručavamo da činimo radioaktivna snimanje nad njima. Kad majka snima pluća, uradi limfangiogram sa radioaktivnim sredstvima ili skeniranje kostiju, to se obično radi sa tehnecijumom (iako su moguća i druga sredstva). 30 sati nakon injekcije tehnecijuma sve će se izlučiti (dobro, bar 98% će nestati iz organizma) i majka može da nastavi da doji dete i dalje, bez brige o mogućem ozračenju. Ali treba li uopšte čekati da sva radioaktivnost nestane? Nakon 12 sati, 75% od tehnecijuma je nestala, a koncentracija u mleku je vrlo niska. Lično mislim da je toliko čekanje dovoljno. Ali ne zahtevaju sva snimanja sa tehnecijumom prekid dojenja uopšte (HIDA [Hepatic iminodiacetic acid] snimanje, na primer). To pre svega zavisi od toga za koji je molekul tehnecijum vezan.
Jedan od najčešćih razloga za snimanje pluća je dijagnostikovanje ugruška u plućima (plućna tromboembolija). To se sada može učiniti bolje i brže sa CT skenerom koji ne zahteva prekidanje dojenja ni za 1 sekundu.
Ako se odlučite da je prekid dojenja najbolji način da sve ovo odradite, potrebno je da se izmlazate nekoliko dana unapred (ako ste unapred upoznati o potrebnom snimanju), a bebu možete da hranite preko čaše tokom nekoliko dana. Zatim, dok ne dojite, izmlazajte svoje mleko, ali ga nemojte bacati. Radioaktivni obeleživač koji je prisutan u mleku raspada se i zračenje nestane, pa se mleko može koristiti za 6 do 8 nedelja.
Snimanja štitnjače se razlikuju. Radioaktivni jod (I¹³¹) je koncentrisan u mleku, te će ga dete uneti u organizam i on će otići do njegove štitne žlezde, gde će ostati još dugo vremena. To je definitivno nešto što stvara zabrinutost. Dakle, da li majka mora da prestane da doji? Ne, jer često test uopšte ni ne treba da bude vršen. Razlikovanje postporođajnog tireoiditisa od Grejvesove bolesti (što je najčešći razlog za to snimanje majke dojilje) ne zahteva snimanje štitnjače. [Za dodatne informacije obratite se lekarima na klinici.] Ako snimanje ipak treba da bude izvršeno, moguće ga je učiniti snimanjem štitnjače sa jodom I¹²³ koje zahteva prekid dojenja na samo 12 do 24 sati, u zavisnosti od date doze ili tehnecijuma (gore opisano). Ne zaboravite da se izmlazate unapred, tako da dete može da dobije vaše mleko umesto formule.
izvor: www.nbci.ca
foto: www.breastfeedinginc.ca
Prevela i prilagodila: Milena Kostić, savetnica za dojenje na obuci