Moje iskustvo sa dojenjem je lično i profesionalno. Završila sam srednju medicinsku školu, o tome sam već pisala OVDE i jedno vreme sam kao psiholog volontirala u novosadskom porodilištu “Betanija”. Imala sam priliku da vidim mnogo različitih situacija i slučajeva i mogu vam reći da je sve ono što pročitate o dojenju istina.
Ima lepih iskustava sa dojenjem, prirodnih i onih manje lepih i teških, ali sa srećnim krajem. Nažalost postoje i situacije u kojima žene i pored svog velikog truda nisu uspele da očuvaju laktaciju, tačnije priroda i njihov organizam nisu odradili svoje i pored njihove velike želje. Hvala bogu, u tim slučajevima postoji i alternativa majčinom mleku u vidu veštačke formule, poznata i kao adaptirano mleko (AD).
Trudnoća je jedan od najlepših perioda u životu, tako bar kažu. Moja je i bila. Nakon prvih par meseci mučnine, pospanosti i razdražljivosti konačno sam počela da uživam u činjenici da u sebi nosim novi život i da ću postati majka jednog dečaka, a dve godine kasnije i jedne devojčice.
U prvoj trudnoći nisam imala jasnu predstavu o tome šta me sve čeka, ali sam znala da jako želim dete i to novo poglavlje u mom životu i životu moje male dvočlane porodice koja je bila na putu da postane proširena sa još jednim članom. 🙂
Još jedna od stvari koju sam zasigurno znala je da želim da dojim svoju bebu. Trudila sam se da sve vreme trudnoće živim zdravo, hranim se zdravo, koristila sam preporučene preparate i želela sam da tako i nastavim. Iskreno, nisam ni razmišljala o mogućnosti da ne dojim, mada se i to moglo desiti. Da je tako bilo, verovatno bih bila očajna, ali bih prihvatila neminovno.
Kao što ste verovatno shvatili, ja nisam imala problem sa dojenjem, bar ne onaj koji ima većina žena, u vidu manjka mleka, već sam naprotiv imala nešto potpuno drugačije, ali jednako bolno i mučno, a to je hiperlaktacija.
Hiperlaktacija predstavlja povećanu produkciju mleka, mleko curi u mlazu i stvara problem prilikom dojenja. Beba se zbog toga buni, plače, zagrcnjava se, pušta dojku iz usta. Takođe postoji velika opasnost od mastitisa kod majke. Često sam se budila tako da mi je ona strana dojke sa koje sam spavala bila tvrda kao kamen.
Elem, da krenem iz početka sa svojom pričom, suprotno svim verovanjima da žene koje se porode carskim rezom nemaju odmah mleka, to nije tako. Ja sam bila jedna od onih kojima je mleko krenulo najuredenije u roku od 24h nakon porođaja. Pošto sam bila u šok sobi i pod jakim analgeticima bebu sam dobila na podoj tek kada sam premeštena na poluintenzivu, a to je bilo trećeg dana nakon prođaja.
Za to vreme su mi donosili bebu na „maženje“ kako to ni kažu, ali su je, pretpostavljam, za to vreme hranili adaptiranom formulom. To je prva greška koja se pravi u bolnici. Majka koja se porodila carskim rezom, takođe, može odmah da doji. Možda u tom slučaju ne bi mogla da prima jake analgetike i neko bi morao da joj prinese bebu, ali to u našim licenciranim, Baby friendly porodilištima to ne bi trebao da bude problem ili možda grešim?
Druga greška je to što se bebe za to vreme ne poje sa cuclom za flašicu, već se u flašici stavi parče sterilne gaze preko koje beba sisa mleko iz flaše. Prvi put kada sam to videla bila sam šokirana. Zašto to rade ne znam tačno? Da li da ne bi morali da sterilišu cucle ili da bi ih tako brže napojili? U svakom slučaju na taj način bebe brže gutaju mleko i nepravilno drže usta što kasnije stvara problem kod navikavanja na dojku.
I treća greška sa dojenjem, koja se pravi već u porodilištu je uobročavanje. Drugim rečima beba se doji na određeno vreme, a ne onda kada je zaista gladna. Bebu vam donose na nekih tri sata, preko noći se pravi i duža pauza, pretpostavljam da ih i tada dohranjiju formulom.
Meni je mleko uveliko krenulo pre prvog podoja i nadolazilo je sve više, sestra mi je sugerisala da se izmlazam da bi smanjila nabreklost dojki, ali ja to kao većina prvorotki nisam znala pravilno da uradim i grudi su počele sve više da se stvrdnjavaju. Išla sam u školu za trudnice iako sam znala da ću imati carski rez, ali to mi nije mnogo pomoglo u ovoj situaciji.
Onda je sestra odlučila da preuzme „stvar“ u svoje ruke i počela da me izmlaza ručno. Taj bol mogu da objasnim samo onima koji su ga preživeli, sve zvezde sam videla, a nakon tako „stručnog“ izmlazanja dobila sam otok areole zbog kojeg su mi se skratile bradavice i na taj nači je bebi posle bilo još teže da je uhvati.
Kada su mi konačno doneli bebu na prvi podoj sa mnom je bila babica koju sam ranije angažovala da mi pomogne. Možda to nije ok, ali nisam bila od onih koje misle ja ću sve sama, neću nikome ništa da platim iz principa… Jednostavno, osećala sam se sigurnije zbog toga što sam imala nekog „svog“ pored sebe. Ona je uradila sve što može, ali moje grudi su bilo ogromne, nabrekle i otečene, a moja beba uspavana i hipotonična zbog blage žutice koju je imala.
Hvatala je moja beba bradavicu, ali je često puštala i svako ponovno vraćanje bebe na nju je bilo prava noćna mora zbog bolova koje sam trpela. Za one koji ne znaju kako to izgleda, beba se za bradavicu uhvati kao pijavica. Ako je beba pravilno prislonjena na bradavicu, ona jezikom stvara vakum, na taj način ona ne mora da vuče sve vreme, već povremeno pa se odmori i onda opet. Sve to ne bi bilo ništa strašno da vaše dojke nisu bolne i iziritirane do granice izdržljivosti.
Vremenom bradavice postanu kao šmirgl papir grube i neosetljive, ali u prvih par nedelja osećaj nije nimalo idiličan kao na onim slikama na kojima vidite majku koja doji bebu. Zbog toga što su mi areole bile otečene i beba nije mogla da uhvati bradavicu, morala sam da koristim silikonske bradavice. To je još jedna potencijalna opasnost da se beba odvikne od sisanja ili da se navikne samo na sisanje preko njih.
Pored svih tih muka i bolova moj problem sa prekomernim stvaranjem mleka se samo pogoršavao, neko bi pomislio blago tebi, ali nje baš tako. Moj podoj je izgledao tako što sam bebu aktivno dojila pola sata, a sat vremena se izmlazala pumpicom, nakon toga sam obavljala ličnu higijenu, stvljala razne masti i obloge i nakon toga bi mi u njboljem slučaju ostajalo pola sata, sat za odmor i spavanje do sledećeg podoja. Agonija. Tako u jednoj reči mogu da opišem prvih šest, sedam nedelja nakon porođaja.
Više nisam znala kada je dan, kada je noć. Sve se vrtelo oko dojenja i sisa.:) Šetala sam se okolo po stanu kao avet sa pelenama uvučenim u grudnjak za dojenje, ponekad sam se odbijala od zid koliko sam se teturala. Mislila sam da neću preživeti. Sada se nasmejem kada se toga prisetim. Na sve te muke, dolazi do pada hormona i raspoloženje vam se menja, plakla sam ko kišna godina i mislila kako je moj život propao. 🙂
Jedina uteha u svemu tome je bilo to što je beba lepo napredoval i sve bolje smo funcionisale zajedno. Polako je spadao otok na bradavicama, a ja sam otkrila da je najbolji lek za naprsline i otoke, ostaviti svoje mleko da se osuši na bradavicama i ne stavljati ništa drugo. Sve masti, lanolini i drugi preparati su dovodili samo do toga da je dojka bebi klizila iz usta i činila je nervoznom. Beba koja je gladna i umorna najmanje voli da joj sika stalno ispada iz usta. Počinje da plače, neće ponovo da je uhvati, mlada majka se unervozi, plaši se da će beba ostati gladna i tako nastaje začarani krug.
Vremenom sam izbacila silikonsku bradavicu, što je beba prihvatla bez problema i počela je da sisa u pravilnim vremenskim razmacima od dva i po, do tri sata. Posle par meseci taj razmak se povećao, ali se sve do kraja perioda dojenja budila u toku noći. Prvo dete sam prestala da dojim sa nepune dve godine, jer sam ostala u drugom stanju, a drugo dete sam dojila dve i po godine. Oba deteta sam isključivo dojila prvih šest meseci, nisam ih pojila ni vodom.
Bilo je čudnih pogleda, indiskretnih pitanja tipa: „Kada planiraš da prestaneš da dojiš?“, ali ja sam odlučila da dojim sve dok meni i bebi to bude prijalo. Imala sam čvrstu volju i ubeđenje da je to najbolji način i da moram iskoristiti ono što mi je priroda podarila.
Moje lično mišljenje o dojenju se zasniva na iskustvu i onome što sam pročitala, a glasi ovako:
Dojenje počinje u glavi, zato pre nego što donesete bebu na svet porazgovarajte iskreno sa sobom i priznajte šta zaista želite i da li ste spremne da idete do kraja. Da li ćete učiniti sve što bude trebalo da dojite bebu i da li želite i možete da istrpite sve bolove, nedoumice i strahove vezane za sam čin.
Ako tad kažete: „DA, spremna sam da učinim sve.“, ništa osim fizičkih nedostataka (a to se može videti i pre same trudnoće) vas ne može sprečiti da svoju bebu dojite bar neko vreme. Dojenje je najprirodniji i najnormalniji način hranjenja. Zamislite naše predake i kako su oni tada preživljavali bez formule. Jeste, uvek je tu bila neka dojilja za bogatašice i mleko životinje za siromašne, ali većina žena je dojila svoju decu i nije ni razmišljala da li će to moći ili ne.
Davno sam čitala knjigu Crveni šator Anite Dajamant u kojoj se lepo opisuje život u zajednici nekad, kako su se žene porađale kod kuće i negovale u krugu porodice od strane drugih žena i rođaka. Pročitajte je ako budete u prilici, divna je. Možda je ta veza sa prirodom i sa drugim ljudima, pažnja starijih i iskusijih žena ono što nam fali u ovom našem, savremenom svetu. Možda sve te silne informacije samo zbunjuju mladu majku i mistifikuju jedan divan i prirodan čin.
Ono što je nekada bilo prirodan sled događaja nakon porođaja, danas je postalo tema mnogih rasprava, uzrok mnogih nezadovoljstava, a proizvođači adaptiranih fomula su u toj situaciji straha i nesigurnosti savremenih majki videli svoju priliku i ponudili rešenje. Nije problem u tome što postoji zamena za majčino mleko, hvala nauci na tome, već što se ono sve više koristi kao alternativa. Postoje žene koje bi mogle da doje svoju bebu, ali ih guši osećaj vezanosti i taj ritam života, žele da se vrate životu koji su vodili pre roditeljstva što pre.
Meni lično je bilo najjednostavnije da dojim svoje bebe. Hranu sam uvek imala sa sobom u odgovarajućoj količini i odgovarajuće temperature. Dojila sam ih na javnom mestu, u autu, kod prijatelja, bake, gde god sam se zatekla u vreme podoja. Ljudi na to gledaju blagonaklono i retki su slučajevi o kojima ste možda čitali, kada vas ljudi prekorevaju za to što dojite na javnom mestu. Uostalom koga je briga za njih!?
Nikog ja ne nagovaram da doji niti to želim, samo hoću da ukažem na to koliko je buke podignuto oko jedne tako lepe, prirodne i jednostavne pojave. I kada bih htela da budem paranoična, rekla bih da je sve to maslo proizvođača veštačkih formula. U svakom slučaju svi smo mi odgovorni za svoje odluke, život je pun izazova, a ovo je samo još jedan od njih.
Za kraj:
Ne postoji slabo mleko
Ne postoji vodeno mleko
Ne postoji žena koja uopšte ne proizvodi mleko
Bolje je i tri kapi majčinog mleka nego ništa (posle ga dohranite adaptiranom formulom)
Majčino mleko u sebi sadrži antitela, formula ne
Majčino mleko je savršeno
Adaptirana formula nije savršena, ali je dobra zamena kada nema majčinog mleka
Ljudi su sisari, jasno vam je zašto
Niko nije rekao da je lako
Za najbolje stvari u životu se morate potruditi, a ovo je jedna od njih
Dok sam pisala ovaj tekst naišla sam na informaciju da u Srbiji samo 13% majki doji svoju decu!
Da li je moguće da smo toliko inferiorni u odnosu na naše predake, kada je dojenje u pitanju, a toliko napredni kada su u pitanju tehnologija i nauka?
Da li smo se mi možda ulenjili i potražili lakši put?
Volela bih da čujem vaše mišljenje.
Autor: Spomenka Avramov
(tekst preuzet uz saglasnost autora sa sajta Porodična žena)