“Hoćeš da prošetamo?“ bilo je pitanje koje mi je uputila prijateljica, nekako sramežno, znajući da imam bebu od nepuna dva meseca. Tako jednostavno pitanje tada je u meni budilo bezbroj strahova.
Kad je sisao? Koliko je sati? Kad će ponovo tražiti? Hoće li se probuditi u šetnji i neutešno plakati? Kako ću ga umiriti? Da mu dam da sisa? Gde? U parku? Hoće li biti slobodne klupe? Hoću li umeti? Hoću li se smotati? Šta da obučem da na najlakši i najbrži način uspem diskretno da mu dam da sisa? Tolika pitanja nisam imala ni kad sam bila student i išla na ispite.
Dogovorile smo se da se nađemo u 12 sati. Već je 11 i 35, a on i dalje spava. Sudeći po dosadašnjim podojima, trebaće mu barem 20 minuta da siki, i još desetak da stignem na dogovoreno mesto. Šta ako se ukaki? Ili me svu isfleka od mleka? Bljucne na sebe i mene? Da li uopšte da ga budim da sisa, ili da ga samo ponesem; probudiće se…
Nikad neću stići.
Ipak stižemo na vreme, ja sam opuštenija jer sam ga probudila, uz njegovo očigledno negodovanje, podojila, presvukla i brzo se spustila u grad.
Šetamo, proleće je, sve pupi, zeleni, sunce nas greje, ljudi su vedri. Nakon pola sata, moja beba se meškolji, budi se. O NE! Šta ću sad? Vrzma mi se to pitanje po glavi kao da držim tempiranu bombu u kolicima a ne bebu koja samo želi da se probudi, plače, nosa, sisa… da učestvuje u ovom danu i ovoj šetnji. Brzo razmišljam i smišljam strategiju kako stići do najbliže klupe, sa najvećom udaljenosti od drugih, jer iako bez iskustva u javnom dojenju (kao da je to pa neka disciplina), podrazumeva se da treba da se sklonim, da me niko ne vidi, da se neko ne iznenadi, ne šokira, da mu ne presedne kifla koju jede ulicom od prizora mene koja dojim svoju dvomesečnu bebu, od moje dojke, koja trenutno vrši funkciju prehranjivanja moje bebe.
Stacioniramo se, sedam, gledam u njih, prisećajući se koja je na redu i planirajući kako da uzmem bebu i kako da obavimo To! Drugarica mi pomaže. Da nije nje, verovatno bih se odlučila da sa vrištećom bebom trčim kući, jer moje samopouzdanje dojilje prvorotke i nije baš najsjajnije. Nameštena sam, drugarica mi dodaje bebu, brzinom od 350 na sat otkopčavam majicu, hop, već sisa. Uhhh… odahnula sam. Gledam sa strane: niko nije video. Niko se ne smeje. Niko nas ne zagleda. Niko nas čak nije ni primetio. Ljudi prolaze, mladi nas ne konstatuju, stari pošalju koji umilan osmeh, čak mi je jedna bakica rekla: “Jao pa je l’ to beba siki? Samo nek siki. Baš lep prizor“.
Vraćanje dojke u grudnjak obavljam dok je beba tu, diskretno. Nahranjen je. Srećan. Verovatno zbunjen mojoj nervozom ali osećajući moje olakšanje, smeje se i podriguje. Nastavljamo šetnju i razgovor. Pričajući sa prijateljicom, i probijajući led sa prvim javnim dojenjem, osećam se bolje.
Moj život zaista nije stao. U njemu je sad samo jedna mala smejuljica, koju mogu da vodim svuda. I to bezbrižno jer mogu da ga nahranim gde hoću, kad hoću. Ponosna sam na sebe. Sa prijateljicom dogovaram sledeću šetnju evidentno srećna jer se konačno oslobađam pritiska i stega.
Svaki sledeći izlazak i svako sledeće dojenje bilo je lakše. Pritisak je nestao. Uspela sam da uživam u beskrajnim prolećnim šetnjama, odlascima na izlete, prodavnici, domu zdravlja, u posetama, prevozu, gde god bi se zatekla a moja beba zaplakala, imala sam rešenje.
Dojenje u javnosti je tabu tema, samo u nerazvijenim i zemljama trećeg sveta. Dojenje u javnosti je prirodan način ishrane bebe. U njemu nema ničeg sramotnog ni ružnog. Ono je obično. Ono se podrazumeva.
Zadnjih godina, putem interneta i medija, sve više žena shvata prednosti dojenja, i osobađajući se nametnutih stega društva, doji javno, doji svoju bebu gde god je to potrebno. Tako dobijamo sve više zadovoljnih nasmejanih beba, a i mama.
Ako se neka žena stidi i boji se da će joj se videti dojka, a to ne želi, ili još nije iskusna dojilja koja ume za tren da stavi dojku bebi u usta, već joj je potrebno vreme da se namesti, može preko ramena staviti tetra pelenu ili nabaviti maramu za dojenje. Tako će biti mirna jer joj se ništa ne vidi i niko neće ništa moći da joj kaže.
Jer, pored toga što se stide da će im neko videti dojku, žene se plaše osuda (iako vas nijedna normalna osoba neće osuditi što dojite bebu bilo gde!). Strahuju da će im neko doći i reći: kako te nije sramota tu da pokazuješ sise? Iako je to realno malo verovatno da će se desiti. A i ako se desi, ono što mama treba da zna jeste da to nije izbor. Nije da ona doji svoju bebu jer voli da se eksponira. Beba je gladna! Šta jede? Majčino mleko. Gde se ono nalazi? U dojkama.
Eto, objasnili smo zašto nas nije sramota da pokažemo sise. A ako vas ipak jeste blam, a vi onda ogrnite dojku i bebu i uživajte. Uradite sve, samo nemojte ostajati kod kuće i propuštati toliko stvari koje možete i želite da radite. Osnovna funkcija dojki jeste dojenje i upravo zbog toga ne treba osećati sram, jer dojke samo vrše svoju funkciju.
Autor: Marica Milisavljević, savetnica za dojenje