Kada sam rekla svojoj mami da nema potrebe da bude kod nas nakon što se porodim, žena se rasplakala. Bila je neutešna. Toliko je drame bilo zbog mog buntovničkog ponašanja da sam pomišljala da je ipak primim; bolje i to nego da je slušam od jutra do sutra kako svima dolaze mame, jedino ja nju neću. Čak se njena drugarica zezala i rekla joj da može biti kod nje desetak dana posle porođaja a da kaže da je kod mene kako je ne bi ogovarale komšinice u selu.
Elem, nije da ja nju nisam htela… Prosto sam želela da dođem kući s bebom i da budemo sami nas troje. Da tata upozna svoju ćerku i da sebično uživamo u prvim danima roditeljstva sami. Moj muž je tada radio od kuće i nije imao mnogo posla, pa je mogao da bude skoro pa “full time” otac. Naravno, ako zaškripi, uvek mogu da računam na mamu, i jednu i drugu. Samo nisam želela da nam neko bude stalno prisutna, već po potrebi.
I tako se ja lepo porodim, sve prošlo brzo, prirodno, lepo; došao tata po nas, izneo svoju bebu, ja vukla torbekanju (gde mi je bio mozak?) i stigosmo kući. Tata se odmah “razgaćio “, ja sam obukla spavaćicu sa ovčicama i provukla sise kroz rupe da se luftiraju. Da sam imala epiziotomiju, raširila bih i noge da mi se suši rana (išla mamica u školicu, sve zapamtila). Tako izgleda većina porodilja: gegaju se ko pingvini s uloškom između nogu, potkošulje im mirišu na usireno mleko, gospoje sise su im na izvol’te, leže u krevetu raskrečenih nogu i presrećne su ako imaju kome da nešto ištu.
Zato je dobro da osoba koja joj se nađe posle porođaja bude neko zaista blizak (najčešće su to mame i sestre, a ponekad i svekrve), kome može da zatraži urmašice, daljinski, da joj poprska ranu, ili je pošalje do apoteke po vatu, a da se ne ustručava. Koliko sam ja skopčala, pomoć je tu za mamu, ne za bebu. Mama doji bebu i spava kad i ona, a pomoć bi trebalo da bude spremljeni ručak, opran i ispeglan veš… i sve u svemu: da mami bude sve potaman. Ako joj treba neko da sedi i razgovara s njom o astrologiji ili igra jamb, nek takvog nekog nađe.
Kod nas je bilo ovako: ja sam dojila bebu, a muž ju je uglavnom prevlačio i kupao. Dan nakon dolaska kući došli su svekar i svekrva, koji su ujedno bili i prvi gosti. I doneli mi cveće, neku igračku za bebu i – ručak. Pun pogodak! Još su pri polasku rekli da će svaki put kad budu mogli dostaviti ručak na putu do posla. Odlično! Nisu hteli ni kafu, ni posluženje (mada sam mogla da im ponudim samo kukuruz šećerac jer je to bilo jedino što se nalazilo u zamrzivaču)…
Rečju – bili su zahvalni gosti. A i ja sam zahvalna svojoj prirodi što nimalo nisam od onih koji titraju gostima. Naravno, ponudiću šta imam, ako imam. Prepotentno razmišljam kako ljudi dolaze kod mene zbog mog društva a ne zato što dobro mesim krofne. A u ovoj situaciji računam: valjda niko nije lud da ide kod porodilje gladan i žedan. Ako gosti dolaze izdaleka, pa su ogladneli usput, skoknuće muž do pekare, doneće nešto se prezalogaji, čisto da im krčanje creva ne probudi bebu. Dakle: nemojte ići kod porodilje da jedete, već joj nosite da jede. Osim u slučajevima kada novopečena mama naglasi kako vas čeka na večeri jer joj je toliko nedostajalo da kuva u porodilištu da je jedva dočekala da mete kecelju i napravi vam lazanje, što će se desiti samo u situaciji ako je umesto postporođajne depresije zapatila postporođajni kuvarski sindrom, koji ne postoji.
E sad… kad da odete? Kad Ona to hoće. Ako vas zamoli, sačekajte je već ispred porodilišta. Ako ćuti i ne javlja se, ne pitajte! Zvaće vas kad bude želela, a može joj biti neprijatno da vas odbije. Ili da joj ne bude neprijatno da vas odbije, ali vama može biti neprijatno što vam je rekla da ne prima još posete a vi jedva čekate da je vidite s bebanom. Možete svakih nekoliko dana da joj pošaljete poruku i pitate za zdravlje, u nadi da će na neku poruku odgovoriti. A ako to i ne uradi istog dana, ne zamerite joj, ima mnogo važnijeg posla: uči da bude mama. Ali jednog dana će vam odgovoriti pitanjem: kad dolaziš, hoćeš da mi dete krene u prvi razred? Stoga: ne budite nametljivi što se tiče posete.
Ima toliko ljudi koji će je gnjaviti. Recimo, strina/tetka/ujna koju je poslednji put videla na nekoj sahrani deset godina ranije. One toliko vole da prisustvuju tim bitnim “događajima”, poput babinja, svadbi i sahrana, da često dođu i bez najave jer znaju da biste ih, kad bi se javili, možda zamolili da ne dođu prvih dana. I te iste tetke retko kad ne kažu da nemate dovoljno mleka, ili da i ako ga imaš, nije ti dovoljno kvalitetno jer “vidiš kako ti plače čim mu izvadiš sisu iz usta”. Plače zato što je u skoku! I to onom prvom, samo četiri dana nakon rođenja (diskretno se pogleda na sat), što znači da ti, tetka, nema šta da tražiš ovde! No, naravno, to nijedna porodilja nijednoj tetki nikad neće reći.
Čak ni najveća jezičara neće izbaciti ludu tetku iz kuće, nego će se rasplakati. Zato što je ranjiva. Zato što je drmaju hormoni. Donela je bebu na svet i sad hrani to svoje čedo i srce joj se cepa što plače, i ako nije dovoljno informisana i nema dovoljno samopouzdanja, vrlo lako će je ubediti da nema mleka. Pa će prestati da ga doji i na kraju će oboje plakati. Naravoučenije: ne puštati stare tetke (osim ako ih ne obožavate) i dalju rodbinu blizu porodilje minimum 40 dana!
U mojoj okolini su manje-više svi hteli da čekaju da prođe šest nedelja pa da onda svrate (mada, jest to bilo oko Nove godine, valjda se svi istrošili). No, ja sam baš želela da se družim i istog dana nakon što sam se najela svekrvinog ručka pustila sam poruku svom najboljem drugu da svrati uveče da otpadamo zajedno. Došao je i doneo mi torbu. Predivnu crvenu torbu na dar. (Možete, za promenu, odneti mami neki poklon, makar i sitnicu, obradovaće se.) Sedeli smo i ćaskali sat vremena, od kojih je beba 45 minuta sisala a ostalih 15 spavala.
Bilo je to moje prvo dojenje u društvu i shvatila sam da mi nije ama baš nimalo neprijatno, pogotovu što je beba baš umela dugo da sisa i bilo bi mi dosadno da svaki put odlazim u drugu sobu. A on je bio i više nego sjajan i potpuno se ponašao kao da su lubenice od grudi veličine veće jabuke. Ohrabrite mamu da hrani dete pred vama i nemojte se frapirati veličinom njenih grudi, dovoljno je već zabezeknuta i sama svojim dimenzijama.
Nije bilo situacija kad mi je bilo nelagodno da dojim bebu u društvu, ali mi se dogodilo da drugarica zamoli muža da izađe iz sobe da, kako kaže, ne smeta. Meni, da je išta smetalo (tipa zveranje u sise od strane drugara mog muža, ili glasna priča koja ometa bebu u sisanju, ili da mi se ukočila guzica od sedenja) otišla bih u drugu prostoriju. Dok mama doji bebu, razgovarajte s njom isto kao da se to ne dešava: gledajte je u oči, ne u dekolte.
E da, darovi… Najbolje bi bilo da pitate novopečenu mamu šta joj fali. Mislim od stvari za bebu. Ako kaže šta joj treba, sjajno! Ja sam svojim drugaricama naručivala i najobičnije sitnice. Bolje da mi donese makazice za nokte i termometar za kadicu nego odelce za prvi mesec, jer ih imam dvadeset. Uglavnom se garderoba za početak dobije od nekog, ili je mama pod uticajem hormona pokupovala pola prodavnice za prvih nekoliko meseci. Ako nije rekla šta joj je potrebno jer je mnogo fina, a vi onda možete biti stvarno fini i kupiti nešto što joj zaista treba: jednokratne pelene (ili prašak za veš mamama koje koriste pamučne), vlažne maramice, sterilne gaze, mrežaste uloške, tetra pelene (nikad ih dosta)… Naravno, uvek pride možete uzeti neku sitnicu, poput glodalice ili zvečke, koja nije potrošna roba poput navedenih jer svi mi volimo da ima nešto za uspomenu od nas.
Moje prvo odvajanje od prve bebe bilo je kad je imala pet i po meseci. Deset godina mature. Podojila sam je i ostavila sa tatom, mlekom i špricem, tri sata (ona je sisala na sat i po). I preselo mi je jer je poslednjih pola sata plakala. Bilo je još mleka da joj da, ali njoj je bila potrebna moja dojka da se uteši. Tad sam rešila: neću ići na svadbu jedne od najboljih drugarica koja se udavala mesec dana kasnije. Svi su me nagovarali: neće joj ništa faliti, čuvaće je baka, a ne makar ko, dobiće tvoje mleko, a šta i ako plače, zaspaće, treba i ti da živiš i uživaš… Hm! Živim i uživam u tome da budem tu za svoju bebu. Nisam je rodila da je utrapim nekom i da idem na splav da đipam. Naigrala sam se i naizlazila i sad imam novi hobi – bebu.
Da se razumemo: da je ona beba koja zaspi i bar tri sata je mirna, pa hajde i da se iskradem na dva sata. Ali jok. Svaki čas se budila da povuče koji gutljaj i nastavi da spava. I nikako nisam želela da joj uskratim tu sigurnost da čim se promeškolji, ja sam tu. Na svadbu smo otišli narednog dana s bebom. I uživali smo s novopečenim supružnicima, koji danas imaju jednogodišnjaka zbog kog moja drugarica nigde ne mrda, ali kako kaže: to je najmanje što mogu da uradim za njega – da budem tu. Tako da: Pružite majci podršku da bude tu za svoju bebu i pobrinite se da se ne oseća kao da nešto propušta zato što ima “prikolicu”. Umesto da je pozovete u grad ili kod sebe, idite kod nje i pravite joj društvo. Ona neće brinuti što je ostavila svoju bebu i biće mnogo bolje društvo nego da ste izašli, jer bi tad stalno gledala u telefon i sat i prečula bi gomilu stvari koje joj pričate razmišljajući šta joj radi beba.
Tek kad sam postala mama po drugi put počelo je da mi bude jasno zašto mi je jedna drugarica, koja se porodila pre sto godina (dete joj je sad đak prvak!) bila do neba zahvalna što sam joj, kad odem kod nje, prala sudove i kuvala kafu. Iako sam tada bila u skroz drugačijoj priči od nje (sad tek živim taj život) i nisam znala koje su njene potrebe, instinktivno sam svaki put kad bi ona uzela da doji bebu, ili otišla da se tušne dok beba spava, ja zasukala rukave i počela da perem sudove. Nije mi to bila neka velika stvar, možeš misliti oprala sudove… ali onda kad dobiješ bebu, pogotovu zahtevnu bebu kao što je moja druga beba, onda si srećan i kad ti neko ponese smeće pri odlasku a kamoli opere sudove (doduše, u poslednje vreme mašina mi je jedna od najboljih drugarica).
Stoga: Zasucite rukave i pomozite šta treba!
Usput, dok ona uspavljuje bebu ili je presvlači, ubacite veš u mašinu, ili ga raširite, operite šoljice nakon što popijete kafu, prošetajte kera ako ga ima, izmasirate joj stopala ako to voli, nosajte bebu ako želi da opere kosu… (Naravno, ne govorite joj da joj je prljava kosa ili da su joj nepočupane obrve, sve ona to zna, ali kao što sam već rekla, ima važnija posla.) Ili ako ima starije dete, igrajte se s njim. Sve što vam padne na pamet, sjajno je. Možda joj ništa neće trebati osim vašeg društva, pa nemojte navaljivati, nego sedite i posvetite joj se. Uglavnom, udovoljite novopečenoj mami i nemojte da je nervirate!
Pošto ništa ne mogu da stignem na svetu da uradim osim da budem s decom jer ne umem baš najbolje da se organizujem, a sto stvari mi visi nad glavom, kao i ovaj tekst što mi se vrzmao po glavi danima i čekao da ga napišem, a ja nisam imala kad, rešim ja da pozovem mamu u pomoć. Pa rekla sam da ću je zvati kad zaškripi.
Bojana Kukulj – Gez, savetnica za dojenje