web analytics

Tebi koja želiš da odustaneš (od dojenja)

March 22, 2017 by  
Filed under Aktuelno, Iz maminog ugla

Napomena pre čitanja: Tekst je napisan za one mame koje nisu odustale od dojenja, da ih ohrabri da izdrže i daju sve od sebe. Ni na koji način nema nameru da omalovažava žene koje su od dojenja odustale iz bilo kod razloga. Niti da nagovara mame koje ne žele da doje. Niti da diže u nebesa one koje su uspele u dojenju. Nastao je spontano posle razgovora sa jednom mamom koja je bila na granici da odustane od dojenja. Ako i samo jednoj mami pomogne da ne odustane, ja ću biti srećna.

Stigla mi je poruka od starog druga čija se žena nedavno porodila. Pita da li možemo da se čujemo jer njegova žena ima problem u vezi s dojenjem. Kada sam pitala da li mogu narednog dana da se javim (jer sređujem decu za spavanjac, pa ću verovatno i ja zaspati)) ili je hitno, napisao je da možemo ujutru i da nije baš toliko hitno. Potom sledi rečenica: “Već duže vreme žena ima problem i ubijaju je bradavice koliko je bole”. Pa kako, bre, nije hitno?! To samo neko ko nije dojio može da napiše, mislim se. Ko nije osetio bol i ko ne zna kakve su to muke kad dete traži da jede a ti bi da pobegneš glavom bez obzira.

Dok sam ležala u krevetu i pokušavala da ostanem budna dok njih dve prestanu da budu budne, motalo mi se po glavi: nepravilan položaj garant… Ma odmah ću joj poslati snimak, namestiće bebu iz trećeg pokušaja kako treba i neće je više boleti. Kratak frenulum? Hm? Pa dobro, može ići sutra da ga secnu pa će je proći kad beba lepo uhvati. Ma čekaj, nemoguće da mesec i po dana nepravilno sisa? A opet, moguće… Mame svašta trpe zbog svojih beba, pa možda sa otvorenim ranama sada sedi i plače. Jao a možda je soor? Svejedno, šta god da je, užasno je jer boli (misli se pesimista u meni). Opet, šta god da je – rešiće se (misli optimista u meni).Posle dugih pola sata neizvesnosti, deca su zaspala i ja sam brže-bolje požurila da čujem šta je problem. Već u prvoj rečenici čujem soor. Zaključila mama sama, niko joj nije rekao, iako se mesec i po dana žalila svima od pedijatra do ginekologa. U glasu čujem da joj je teško. Nikada je nisam upoznala, ali prepoznajem glas nenaspavane mame koja trpi bolove da bi nahranila svoju bebu. Na ivici je da odustane. Jer ne može više da izdrži. Ni fizički. Ni psihički. Dok priča, čujem Milicu, čujem Anu, čujem Dijanu… One hoće, žele, ali ne mogu više da podnesu bol. Pomislio bi neko: muče sebe, bebu, celu porodicu… Nikom nije lako da gleda ćerku, ženu, drugaricu kako se muči. I prosto vide rešenje u tome da im kažu da je u redu da odustanu. Da prekinu tu agoniju i da prestanu s dojenjem. I počnu da uživaju i spavaju i budu konačno nasmejane i srećne mame.

A ona se lomi. Da li vredi sve to tog truda? Je li dala sve od sebe? Da li je mogla još malo da se potrudi?
Dok razgovaram s njom, vrlo sam ne bih rekla taktična, već onako bojažljivo obazriva, jer je osetljiva i ne bih želela da joj ni na koji način namećem neko svoje mišljenje i kažem joj da nastavi da doji i da izdrži i da će to proći (jer deluje tako lako kad se kaže). A opet ne mogu da joj kažem ni da batali jer znam da je skoro svaki problem rešiv i da je možda samo koji dan deli od uživanja u dojenju.

Skoro sam pročitala post u grupi Dojenje je in gde jedna mama poredi dojenje sa studiranjem i kako ti niko ne kaže da se ispišeš s fakulteta zato što je teško, jer se odričeš gomile stvari, pod stresom si, nenaspavan… Niko ti ne kaže da prestaneš da mučiš sebe i odustaneš, već da izdržiš i žrtvuješ da bi nešto postigao. Nije mi delovalo loše to poređenje. Mogli bismo ga porediti sa još mnogo stvari za koju je, pogađate, potrebno biti uporan i istrajan. Zatvrdoglaviti se i ne odustajati dok se problem ne reši.

Pažljivo biram reči i govorim joj da je sve stvar njene odluke. To je njeno dete i šta god da odluči, biće u redu. Ali da je najvažnije da ona bude načisto sa svojom odlukom.

Zašto?

Jer se kasnije može mnogo kajati ako nije dala sve od sebe. Prepoznajem svaku tu ženu koja je “lako” odustala (u dojenju je lako daleko od lakog, ali tako se kaže). Grize je savest. Oseća se neprijatno ako kaže da je dojila “samo dva meseca”. Ima potrebu da objasni zašto nije duže, ali vremenom ti problemi s dojenjem ne izgledaju tako strašno kao u momentu kada se dešavaju (bol se zaboravi, neispavanost je davna prošlost…) pa onda i sama sebe opet pita: Da li sam mogla još više da se potrudim? Da li sam zaista dala sve od sebe?

Pa zato sad pišem tebi koja još nisi odustala, ali si na granici. Tebi koja si toliko želela a sada polako posustaješ. Tebi kojoj je to toliko važno, ali ti je sada preteško. Tebi koja želiš da istraješ i samo ti treba neko da ti kaže da ti to možeš i da će proći.

Moraš znati da nisi sama. Naoružaj se podrškom koju će ti neko pružati u trenucima kada ti je najteže (ovo me je podsetilo na drugaricu kojoj sam bila podrška da nastavi s dojenjem i koja mi je priznala kasnije da me je mrzela u trenucima kada sam joj govorila da izdrži i da će proći – ali pogodite: prošlo je). Nađi nekog ko će te bodriti i ubediti da će uskoro biti bolje.

Naravno, da bi uskoro bilo bolje, potrudite se da nađete, pored moralne podrške, i rešenje za svoj problem. Bol pri dojenju nije normalna i ne treba čekati da prođe ili da bradavice “očvrsnu”. Postoji razlog zašto vas boli i pokušajte da što pre rešite problem (fokusirala sam se na problem sa bolnim bradavicama jer sam najviše mislila na tu mamu koja ima taj problem). Ali i vi, ostale mame, koje ne boli fizički, ali ste zabrinuti je li beba gladna, i vi koje imate bebe koje slabije napreduju, i vi čije se bebe često bude noću i prenaporno vam je, i vi čije bebe odbijaju dojku… nađite uzrok svog problema i krenite da ga rešavate.

Može se dogoditi, naravno, i da ne rešite problem. Ali kada ste zaista sve probale i dale stvarno sve od sebe, i ipak nije uspelo, onda vam ne treba ničije odobravanje ili potvrda da ste se dovoljno potrudili. Znaćete da ste uradili sve, isplakaćete se, i nastaviti svoj život. Bez trunke griže savesti i bez osećanja da niste dovoljno dobra mama (jer niko vam to neće reći, ali lako možete sebi nadenuti te atribute).

Zato, dajte danas sve od sebe i budite sutra u miru sa sobom. Dojili, ili ne.

Autor: Bojana Kukulj-Gez, savetnica za dojenje

Originalan tekst na blogu Pišem tamo gde je sve po mom

Ostavite komentar

Zanima nas vaše mišljenje...
i ako želite sličicu uz komentar, treba vam gravatar!