web analytics

Dojenje (ni)je najbolje

February 8, 2014 by  
Filed under Iz maminog ugla

Dojenje je nesto sasvim normalno, to je istina.   Veštačko hranjenje je niti isto, niti bolje, pa je samim tim nepotpunije i lošije. To su teške reči, ali one sa pravom postoje u našem rečniku.

  • Savetnice za dojenje kažu: “ Imate šansu da vašoj bebi obezbedite najbolji mogući početak života, te da kroz dojenje ostvarite jedinstvenu vezu sa vašim detetom.”

A onda majka ipak hrani na flašicu. Zašto je to tako?

 Delom zato jer takve i slične rečenice “vrište” i sa reklama vodećih proizvođača adaptiranih mleka. Kada su naše tvrdnje suprotne frazama iz agresivnih reklama industrije adaptirane mlecne formule, jedno od nas mora biti u zabludi, a teško će biti da su to multinacionalne kompanije.
Evo nekih od izraza za koje mislim da podrivaju naše dobre namere svaki put kad ih upotrebimo :
Najbolje moguće, idealno, optimalno, savršeno

  •  Da li smo savrseni roditelji? Da li su nam domovi idealni? Da li se hranimo najbolje moguće? Naravno da ne. To su ciljevi kojima težimo, a ne minimalni standardi.

Da preformulišemo: Da li smo neadekvatni roditelji?

Da li imamo dom ispod proseka? Da li nam je ishrana losa? Sada već boli. Možda nam nije cilj biti visoko iznad normale, ali sigurno da ne zelimo biti ispod.

dojenje2006

Kada mi (a i proizvođači veštačkog mleka) kažemo da je dojenje najbolji  način hranjenja bebe, jer svojim sastavom obezbeđuje idealan obrok, savršeno izbalansiran prema bebinim optimalnim potrebama, logičan odgovor je: “pa šta?” Iskustvo nam govori da optimalno nije i neophodno. Normalno je sasvim dovoljno, a pod reč “normalno” provuklo se, svojom bezbednošću i adekvatnošću, veštačko mleko.  U stvari, dojenje je normativ. Veštačko mleko nije isto, nije ni bolje od majčinog, ustvari je lošije, manjkavije, nepotpunije.

Šta “fali” prednostima?

  • Prednosti. Kad govorimo o prednostima dojenja – o “nižim stopama” kancera dojke, o “manjoj verovatnoći” za pojavu alergija, o “lakšem povezivanju”, o “jačem” imunom sistemu – mi opet potvrđujemo adaptiranu formulu za prihvatljivu normu. U zdravstvu se koriste biološki, ne kulturni kriterijumi, a odstupanja od njih se dele prema svojoj štetnosti ili korisnosti. Pušači češće oboljevaju; veće doze folne kiseline za vreme trudnoće smanjuju rizik embrionalnog defekta. Pošto je majčino mleko biološki kriterijum, nisu dojene bebe “zdravije”, već se veštački hranjena deca češće i ozbiljnije razboljevaju. Stolica dojenih beba ne miriše “lepše”; veštačka ishrana rezultira neprijatnijim mirisom, odražavajući poteškoće unutar bebinih creva. Ne možemo očekivati da stvorimo kulturu dojenja, ako ne insistiramo da je ono model zdravlja, kako usmeno tako i u literaturi.
  •  Ne smemo nemo posmatrati  kako mediji i naše kolege izvrću činjenice. Kada ne uspevamo da objasnimo sve opasnosti veštačkog mleka, lišavamo majke od ključnih informacija, neophodnih za donošenje svoje odluke. Majka sa problemima u dojenju se možda neće obratiti za savet samo da bi ostvarila “specijalni bonus”, ali će možda potraziti pomoć ako zna koliko ona i njena beba imaju da izgube. Manja je verovatnoća  da će uvesti adaptirano mleko, samo da je “navikne na flašicu”, ako zna koliku štetu ono uzrokuje.
  •  Nigde nije komotna iluzija o flašici kao standardu tako dobro ušuškana, kao u diskusijama kognitivnog razvoja. Kada pitam grupu zdravstvenih radnika , da li su upoznati sa studijom o pušenju u trudnoći i IQ (1) , neko  uvek izjavi da deca  majki koje puše imaju “niži IQ”. Kada pitam za studiju o nedonoščadima hranjenim humanim ili veštačkim mlekom (2) , neko uvek zna da su bebe hrenjene humanim mlekom “pametnije”. Nijednu od studija nisam videla predstavljenu u bilo kom drugom kontekstu, ni od medija, pa čak ni od samih autora. Čak se i zdravstveni radnici šokiraju, kad preformulišem rezultate koristeći majčino mleko kao merilo: veštački hranjena deca, kao i deca pušača, imaju niži IQ.
  •  Izvrtanje stvarnosti postaje još varljivije kad koristiimo procente, jer se brojevi menjaju u zavisnosti od toga, šta uzimamo za model. Ako  je B 3/4 od A, onda je A 4/3 od B. Uzmimo A za normu, pa je B 25% manje. Uzmemo li B kao normu, onda je A 33% (1/3) više.  Tako, predmet koji košta 100 din, posle stavljanja na akciju od 25%, koštaće 75 din. Po završetku akcije, mora poskupeti 33% da bi koštao opet 100. Te iste cifre se pojavljuju u nedavnoj studiji (3), koja je otkrila “25%-ni pad” u stopama raka dojke kod žena koje su bile dojene kao bebe. Uzimajući dojenje za normu, povećava se rizik raka dojke za 33% kod žena koje su veštački hranjene. Razmislite o različitom uticaju ovih dveju izjava na javnost.

Posebnost

  • Posebnost. “Dojenje stvara posebnu vezu.” “Odredite poseban kutak za dojenje. ” U našoj porodici, posebni obroci zahtevaju više vremena. Posebne prilike znače dodatni posao. Posebno je lepo, ali je i komplikovano, ne uklapa se u svakodnevnicu i nije nešto što želimo da radimo veoma često. Većini žena, dojenje se  mora uklapati u život prebukiran mnoštvom obaveza – a naravno, uklapa se. “Posebnost” je savet ka prestanku, a ne nastavku, dojenja.
  • Majčino mleko je najbolje, adaptirano mleko je na drugom mestu. Netačna tvrdnja. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije tačan redosled je:
  1.   Dojenje;
  2.   Majčino mleko izmlazano i dato na neki drugi način;
  3.   Mleko druge žene;
  4.   Hranjenje veštačkim mlekom.

(4) Ovo nam mora biti savršeno jasno i da razjasnimo i drugima. “Sledeća najbolja stvar dolazi takođe iz grudi, a ne iz konzerve.” Besplatni uzorak sa police lekarske ordinacije je tek  četvrto najbolje rešenja za probleme dojenja.

Postoji potreba za formulom u nekim situacijama, samo jer nemamo svuda banke humanog mleka. Osoba kojoj je potrebna transfuzija, neće dobiti četvrto-razrednu zamenu za krv. Postoje banke krvi, koje obezbeđuju ljudsku krv za ljudka bića. Ne mora imati specijalnu bolest da bi bio dovoljno vredan, sve što ga kvalifikuje je lični nedostatak krvi. Pa ipak, samo odojčad koja ne tolerišu četvrtu najbolju zamenu, su dovoljno privilegovana da dobiju treću najbolju. Pitam se, šta bi bilo kada bi se proizvodila relativno jeftina industrijska krv, sa znatno većim rizikom po zdravlje od donatorske krvi. Koga bi proglasili dovoljno nevažnim da je dobije?
Kad se susretnemo sa korisnicom formule, hajde da je podsetimo da humano mleko postaje  sve dostupnije. Banke mleka će verovatnije postati deo naše kulture, ako prvo postanu deo našeg govora.
logo

Koliko štete nanosi mit o krivici

  • Nije nam namera da majke koje daju adaptirano mleko, osećaju krivicu. Krivica je koncept koji mnoge žene prihvataju automatski, čak i kada znaju da su okolnosti van njihove kontrole. (Moja majka je bila poznata po izvinjavanju zbog lošeg vremena.) Ženska (skoro) automatska pretpostavka o krivici je očigledan u njihovim odgovorima na sledeći scenario:

Zamislite da ste pohađali kurs o aerodinamici. Takođe ste videli pilote kako upravljaju avionima. Sada, zamislite da ste jedini putnik male letelice. Pilot dobije srčani napad i na vama je da spustite avion. Srušite se. Da li se osećate krivim? Muškarci su dali sledeće odgovore: “Ne, poznavanje aerodinamike još ne znači da znate upravljati avionom” ; “Ne, jer bih dao sve od sebe” ; “Ne, verovatno bi mi bilo žao pilota i aviona, ali se ne bih osećao krivim”; “ Ne, avioni su komplikovani za upravljanje, čak i kada ste posmatrali kako to drugi rade”.
Šta su žene rekle? “Ne bih se osećala krivom zbog aviona, ali  verovatno bih zbog pilota, jer je postojala neka šansa da ga spasem “; “Da, jer sam veoma stroga prema svojim greškama. Osećaji tuge  i krivice su izmešani u meni”;  “Da, mislim naravno. Znam da ne bi trebalo, ali verovatno bih”; “Da li sam još nekog ubila? Ako nisam, ne osećam se krivom”.
Izdvojmo izraze poput “moje greške”, “znam da ne bi trebalo” i “da li sam još nekog ubila?”, sve to radi događaja za koji ove žene ne bi imale nikakvu kontrolu!

ZAPAMTITE:  Majka koja odluči da ne doji ili to ne uspe onoliko dugo koliko je planirala, radi najbolje što ume, sa sredstvima koja su joj na raspolaganju. Sigurno je čula za moto “breast is best – dojka je najbolja” (kurs iz aerodinamike) i verovatno je videla par majki koje doje bebu (posmatranje pilota kako upravlja). To očigledno nije dovoljno informacija, ni obuke. Uprkos tome, može se osećati krivom. Žensko je.

Većina nas se susretala sa valjano informisanim majkama, koje se, posle bezuspešne borbe da uspostave bebino sisanje, okreću formuli sa dozom spokoja, jer znaju da su dale sve  od sebe. A susrele smo i slabije informisane majke besne na sistem jer im, kako su naposletku shvatile, nije blagovremeno pružio sve neophodne resurse.
Pomozimo majci koja kaže da oseća krivicu, da izanalizira svoja osećanja i isplivaće – široka lepeza emocija. Neko im je davno podvalio reč “krivica”. To je pogrešna reč.
Sagledajmo to ovako: Obogaljeni ste u teškoj nesreći. Lekari i fizioterapeuti vam saopštavaju da bi višemesečni proces ponovnog prohodavanja bio izuzetno bolan i mukotrpan, a nema ni garancije da ćete uopšte uspeti. Pomažu da se prilagodite životu u kolicima i pružaju vam potporu kroz teškoće koje nailaze.
Dvadeset godina kasnije, kad su vam već mišići  potpuno i nepovratno atrofirali, upoznajete nekoga ko je doživeo identičnu nesreću. “Bilo je teško”, kaže. “Tri meseca ravna paklu, ali ja od onda hodam”. Jel biste osećali krivicu?
Žene, kojima sam predočila ovaj scenario, rekle su da bi se osećale ljuto, izdano, prevareno. Želele bi da mogu sve iz početka, bolje informisane. Žalile bi za propuštenom šansom. Neke su izjavile da bi se osećale krive što nisu zatražile i druga mišljenja.
Nezavisno od pola, uglavnom ne osećamo krivicu kad smo lišeni nekog zadovoljstva. Majka koja ne doji narušava svoje zdravlje, uvećava teškoće i troškove podizanja deteta i odbacuje jednu od najlepših životnih spona. Gubi nešto suštinsko za svoju dobrobit.  Kakvu sliku o čarima dojenja stvaramo, kad koristimo reč “krivica”?
Preformulisaću, koristeći izraze iz gornjeg scenarija: “Mi ne želimo da se majke koje daju veštačko mleko osećaju ljuto. Ne želimo da se osećaju izdano. Ne želimo da se osećaju prevareno.” Sagledajmo sad sve te parafraze od “Ne želimo da se osećaju krivima” i naići ćemo na sistem, kako pokušava da zavara svoje tragove. Ne trudi se da zaštiti nju, već sebe. Izravnajmo se sa majkama, podržimo ih i kad im dojenje ne uspe i pomozimo im da prevaziđu ovu netačnu i nedelotvornu reč.

  • Za i protiv. Prednosti i mane. Dojenje je nesporno zdravstveno blagostanje, a ne jedno od dva ravnopravna izbora. Jedno od mana ne pušenja je to što će vas verovatno živcirati pasivno pušenje. Jedna od prednosti pušenja je da može doprineti gubitku kilograma. Pravo pitanje je razlika izmedju morbidnosti i stope smrtnosti. Sve drugo – bilo da govorimo o duvanu ili formuli – je samo dim. Jedan porođajni centar primenjuje “izbalansiran” pristup ka preferiranoj vrsti ishrane novorođenčeta (5), te navodi stolicu blažeg mirisa i vraćanje materice na prvobitnu veličinu, listom sa pet primera prednosti dojenja.  (Da li to znači da se ne-dojećim majkama materica nikad ne vrati na prrvobitnu veličinu?). Nekontrolisano “curenje” dojki i nemogućnost da se vidi koliko je beba pojela, stoji na listi sa četiri nedostatka. Za prednost hranjenja formulom, navodi se da su ga neke žene našle kao “manje okupirajuće i ponižavajuće”. Porodilište je izvestilo o dobrom prijemu od strane pedijatara i o nepromenjenim stopama dojenja ili hranjenja adaptiranim mlekom. To nije iznenađujuće. Navedeni primeri sa lista se ne razlikuju umnogome od “izbalansiranog”  spiska, kojeg prodavci veštačkog mleka žvaću već godinama. Sigurno da je još uverljivije, pošto sad nosi i čisto, bolničko odobravanje. “Potpuno informisana”, majka se sada oseća samouvereno dok donosi doživotnu zdravstvenu odluku, na osnovu mirisa pelene i količine kože koju će pokazivati tokom hranjenja.
  •   Zašto proizvođači veštačkog mleka objavljuju teze “za i protiv” i time priznaju neke od nedostataka svog proizvoda? Zato što svaki “objektivan” pristup, predstavljen u izrazito pristrasnoj kulturi, automatski podržava pristrasne. Ako su A i B skoro identični i ako više od 90% majki na kraju izabere B, kao majke u USA (prema neobjavljenoj anketi Ross laboratorije iz 1992, ukazujući na to, da manje od 10% USA majki doji godišnje), logično je prikloniti se većini. Da postoji bitna razlika, sigurno da bi se medicinska struka pobrinula da učestvuje u procesu odlučivanja.
  •   Izbor je na roditeljima. Istina. Ali svesni izostanak iz procesa nagoveštava da je “objektivni” spisak tačan. Komentar jednog pedijatra u nedavnom izdanju magazina Roditeljstvo (Parenting): Prilikom prve vizite novopečene majke u porodilištu, pitam “Jel dojite ili dohranjujete?” Ako odgovori da dohranjuje, klimnem i pređem na sledeće pitanje. Podrška mladih roditelja znači podupirati ih, koji god izbor da naprave. Ne možete umarširati na post-porođajno i reći nekom da pravi strašnu grešku, zakidajući i sebi i svom detetu. (6) Pa ipak, ako bi porodilja izjavila svom doktoru, prilikom rutinskog pregleda, da je počela sa pušenjem pre par dana, lekar bi je upoznao sa svim mogućim opasnostima, uz obrazloženje da bi sada bilo najidealnije vreme da se predomisli. Licemerno je i neodgovorno zauzeti jasan stav o pušenju, a pustiti da “roditelji odluče” o dojenju, a da se nismo prethodno uverili o stepenu njihove informisanosti. Životne odluke su uvek na pojedincu. To ne znači da njihovi izvori podataka trebaju biti nedostupni, niti da roditelji koji daju formulu trebaju biti uskraćeni informacija, koji bi ih mogli navesti na drugačiju odluku sa narednim detetom.
  •   Sisanje. Ostali sisari, većinom, nikad nisu videli svoje mleko i ja duboko sumnjam da ijedna druga životinjska mama, namerno “hrani” svoje mlade po vremenskim intervalima, za koje smatra da se podudaraju sa intenzitetom njihove gladi. Svoju mladunčad doji u tišini i  bez sumnje, uživa. Mi smo jedini sisari, koji promišljeno koristimo sisanje, kao prenos kalorija… i mi smo jedini koji hronično imamo poteškoće sa tim prenosom.
  •  Žene mogu izjaviti da je beba sisala samo tri meseca, ali za duži period, obično  kažu da su dojile (nursed) npr. tri godine. Rasterećeno, dugoročno dojenje uključuje zaboravljanje na “grudi” i “hranjenje” (i dužinu podoja, i vremenski razmak, i na hranu koju je majka pojela, i na razliku između bebine potrebe za nutritivnim ili nenutritivnim sisanjem, i na sve ostalo na koje nam skreću pažnju u reklamama adaptiranih mleka) i umesto toga, fokus je na uzajamnom odnosu. Hajde da kažemo majkama,  da se nadamo da neće “hraniti dojkom” – da pravo uživanje i zadovoljstvo počinje kad prestanu samo “hraniti” i počnu  “negovati” na grudima.

Svi mi iz ove profesije žellimo da dojenje postane naša biološka početna tačka. Želimo da postane društvena norma,  želimo da humano mleko bude dostupno svim bebama, bez obzira na okolnosti. Ključni prvi korak ka postizanju tih ciljeva je u domašaju svake od nas. Sve što treba je… da pazimo na svoj jezik. 

 

Tekst prevela savetnica na obuci Timea Čizmadija. Izvor teksta  Bellybelly.com.au

Ostavite komentar

Zanima nas vaše mišljenje...
i ako želite sličicu uz komentar, treba vam gravatar!